To što su im oči bile previše kose za moj ukus, besprekorno poslovnog izgleda, odlučnog pogleda i pokreta ljudi koji tačno znaju šta hoće i kako će, nije mi davalo mira ali ni aktiviralo svu ludost koja oduvek u meni čuči i ni trunku ne brine hoću li preživeti. Brzo i metodično su spremali moju mušteriju da napusti atelje kao i mene, odlažući tatu mašinu na stalak uredno je isključujući, skidajući mi rukavice, zaštitu za gornji deo lica, podigli me sa stolice navukli jaknu, pogasili svetla u ateljeu, okrenuli tablu na "Zatvoreno", zaključali i vratili ključ u jaknu. Nasmešio sam se zblanutoj mušteriji uz "Nastavićemo sutra" i ohrabrujući osmeh dok su me okretali niz ulicu desno blago me usmeravajući ramenima nekih stotinak metara niže u sokak levo, na čijem kraju su mi zatvorili oči maskom za spavanje i navukli vreću na glavu i naslonili na zid. Jedan od njih je blago naslonio dlan na moje grudi, dajući mi jasan znak da je to sasvim dobar položaj tela i da bih trebalo da ga zadržim dok su koraci drugog nestali i kasnije se vratili kao mačje predenje neke ale na četiri točka. Dlan mog anđela čuvara se sklonio sa grudi dotakao mi rame i usmerio prema mačjem predenju, spustio mi se na glavu i potisnuo do visine bezbedne za ulaz u životinju koja je bila pred nama. Meko zatvaranje vrata. Još jedno mekano zatvaranje vrata i brundanje mačke koja je ubrzavala uskim ulicama tog kraja. Pokušao sam da pamtim dužine vožnje i skretanja ali se to ubrzo pokazalo kao jalov posao. Ruke mi nisu bile vezane. Mogao sam da skinem vreću i masku sa očiju ali to ne bi bilo pametno jer bih verovatno prvo ugledao otvor na nekoj metalnoj cevi uperenoj u moje čelo. Nisu bili ni jednog trenutka nasilni, samo nisu imali vreme za pregovore i ubeđivanje. Nekom sam bio potreban odmah i to odmah. Naslonio sam se u mekano sedište i motao po glavi kome sam se sve zamerio, pa odustao. Mnogo ih je. Niko od njih ne bi bio ovako fin pri privođenju.
Brundanje se utišalo, pod gumama je prštao sitan kamen nečijeg dvorišta. Šum otvaranja vrata ispred. Šum vrata sa moje desne strane. Nežno su me izvukli iz zavaljenog položaja u stojeći. Nisam se opirao kad već od mene prave marionetu. Jedna šaka pod levom mišicom, druga pod desnom, zastoj, kuckanje u kamen, podižem nogu i savladavam prvi stepenik. Posle sedmog iz njihovog kretanja shvatim da nema više. Otvaranje kliznih vrata. Šum lifta. Zatvaranje. Ključ u ključaonici. Okret. Počeh da gubim tlo pod nogama. Očekivao sam kretanje naviše. Ruke su me stabilizovale uklonile vreću sa glave, masku. Zažmirkao sam da naviknem oči ali nije bilo potrebe. Svetlo je bilo već dovoljno prigušeno, kao i u hodniku u koji smo izašli iz lifta, deset koraka do kliznih vrata. Moji nežni pratioci povukoše u stranu svaki svoju polovinu i uz naklon pokazaše da bi trebalo da uđem. Naklonim se, uz smešak i uđem. Dosad si živ, što je odlično, pomislim.
Volim crvenu ali je u ovoj prostoriji nje bilo previše ili mi je samo tako izgledalo dok sam pokušavao da spustim količinu adrenalina koja mi je jurcala po telu. Nasuo sam sebi piće ne čekajući domaćina strpao levu u džep proveravajući prisustvo iskačućeg bodeža, otpijao sitne gutljaje baš dobrog viskija i švenkovao ukrase na zidovima. Stare japanske grafike na papiru od bambusa, samurajske ratne maske, delovi oklopa, stalci sa ratnom opremom nekog samuraja na uzanom crnom ormanu. Ostavim čašu, i pružim ruku prema katani.
"Oprema mog dede", čuh iza sebe, "Dopada vam se?". Glas je bio prijatan. U okretu izvlačim katanu i usmeravam se prema glasu.
"Reklo bi se da niste očekivali ovakvu sliku". Smešak vidim niz oštricu, prema meni hita dim iz cigarete na dugoj muštikli. Crte lica mi se umekšavaju.
"Izvinjavam se što smo vas doveli na ovakav način. Nadam se da ćete imati razumevanja". Naravno da ću imati razumevanja, još samo da čujem zašto sam ovde.
"Dugo pratim vaš rad i želim da vam poverim izradu tetovaže". Nije okolišila uklanjajući zastor ispred rama sa sjajnim višebojnim crtežom na svili. Vratio sam katanu u korice pa na stalak i ponovo uzeo čašu.
"Znam da imate bodež u pojasu iznad levog džepa i garotu u kaišu. Dosad ste se uverili da vam nisu potrebni. Cenim vašu saradnju u dolasku", pokazala mi je rukom na udobnu fotelju. Seo sam a odnekle se pojavio neki duh u crnom i obrisao tragove koje sam ostavio igrajući se katanom.
"Na kome bi trebalo da bude tatu", već sam imao poslovni glas i malo sam se stišao posle njenog pojavljivanja.
"Na meni." U okretu je zbacila sa sebe kimono okrećući mi leđa. Dovraga, dovraga, dovraga, kako pogrešno mesto, kako pogrešno mesto...
"Počećemo odmah". Udaljavala se odenuta u oblak dugo ispuštanog dima, pomerila je zastor pored slike na svili iza kojeg je bio sto sa, dovraga, najboljom opremom za tatu koju sam u životu video a video sam dosta. Dok sam pario oči na opremi već je legla, stavila jastuke ispod sebe da joj grudi ne budu pritisnute, sa rukama pod glavom i licem prema meni. Oko njene glave i iznad su bila ogledala koja su joj omogućavala da vidi svaki moj pokret.
"Hoćemo li?" Smešak. Kose oči mi više nisu bile tako... Hm. Tako... Odložio sam jaknu, zasukao rukave, navukao par hirurških rukavica, privukao sto sa tatu mašinom i tuševima i uvalio se na visoku stolicu na točkićima. Mora da je videla reakciju mog tela kada sam spustio prste na njenu kožu. Smešak. Znala je da će to da se dogodi. Nikada nisam video takvu kožu. Nikada dodirnuo. Zatresao sam glavom odbacujući opasne misli i ubacio se u poslovni mod. Tatu mašina se skoro nije čula, moje disanje je bilo glasnije dok sam skicirao obrise slike sa svile. Posle par minuta već sam bio sav u poslu bez ikakavih drugih senzacija osim goruće želje da tatu bude besprekoran. Nisam imao pojam o vremenu. Vreme nije postojalo. Moji prsti su kružili po njoj, tatu mašina je radila svoje i to bi trajalo da me nije prenuo njen glas.
"Mislim da je za danas dosta". Odložio sam tatu mašinu skoro zabezeknut kada sam video koliko je urađeno. Kako je ovo istrpela? Odjednom to nije bio samo neko ko me je bez pitanja priveo i uvalio posao, osvojio me svojim izgledom već i neko dovoljno sposoban da istrpi toliku količinu bola. Premazao sam sve odrađeno sredstvom za smirenje skinuo rukavice, navukao jaknu.
"Moji ljudi će vas ispratiti i isplatiti za današnji rad. Vidimo se sutra u isto vreme" Zaustio sam da kažem kako je to prebrzo, kako nije trebalo da se zaboravim i uradim toliko!
"Sutra" prekinula me je, čitajući mi iz očiju i sa usana još uvek ležeći na stolu.
Moji anđeli čuvari su me vratili do ateljea, ubacujući mi podebeli koverat u unutrašnji džep jakne, ljubazno se pozdravili uz naklone i "Sutra". I tako mesec dana.
Sedim na petama i kolenima. Asura ispod nije tako gruba kao što bi se moglo učiniti. Ispred mene je kratki harakiri nož. Abdomen mi je utegnut platnom. Prijatno mi je toplo na grudima i rukama. Pružam ruku i uzimam nož, prihvatam ga i drugom i usmeravam oštricu prema sebi u platnu. Duboko udišem i izdšem do kraja. Zalećem oštricu, probadam platno, okrećem je, usmeravam naviše i završavam u grudnoj kosti.
Završio sam tatu. Nisam izdržao. Ostavio sam potpis na skrovitom mestu. Sasvim neprepoznatljiv. Ustala je, prvi put otkako radim na njoj. Pogledala se u ogledalima i okrenula prema meni. Lice joj je bilo zadovoljno sa laganim treptajem koje do sada nisam uočio.
"Nakon današnjeg kraja rada trebalo je da te moji ljudi ubiju i insceniraju napad nekog od tvojih neprijatelja. Imaš ih puno". Da. potrudio sam se, pomislih.
"Nudim ti izbor". Da umrem ili da umrem, pomislih o sebi u nekom kanalu.
"Imaš dve opcije. Prva je, da spavaš sa mnom i posle toga izvršiš harakiri i druga, da pokupiš novac koji si zaradio i nestaneš negde na istočnoj obali. Ostaviću te da razmisliš"
Već sam pobegao sa istočne obale i povratak tamo nije odlazak u svetlu budućnost sem ako mi neko ne stavi bombu pod auto i osvetli je. Harakiri, dovraga ja i ne znam kako se to radi. Ponuda da spavam sa njom je ... Pa dobro je to smislila. Ionako mi je telo u svakoj radnoj seansi bilo pod stresom što sam prevladavao samo predano radeći. Vratila se upitno me gledajući. Znala je iz mog pogleda šta sam odabrao. Pošla je pogledom me pozivajući. Krenuo sam za njom da bi završili u maloj prostoriji sa jednim staklenim zidom. U susednoj prostoriji je na petama i kolenima sedeo jedan kosooki tip. Ispred njega je stajao harakiri nož. Trbuh mu je bio utegnut platnom. Uzeo je nož sa obe ruke i sjurio ga u sebe, nisko, pa naviše do grudne kosti. Neko vreme je još bio u sedećem položaju a onda se lagano skljokao.
"Bavio se nedozvoljenim poslovima". Moja kratka lekcija harakirija je bila gotova. Ono što mi je preostalo u pantalonama je tog trenutka bilo vrlo sitno.
"Idemo". Povela me je kroz druga vrata niz hodnik, pa kroz dvostruka vrata u veliku prostoriju sa prostranim krevetom. Svlačila je i sebe i mene dajući mi vremena da se povratim. Pustila je kosu da joj padne niz leđa, skoro za glavu niža bez potpetica. Prsti su joj bili topli i meki, kroz mene je opet prostrujala krv. Gužvali smo sve po krevetu, borio sam se da što duže živim, da što duže odložim neminovni kraj uživajući u svakom trenu približavanja neumitnosti. I dogodilo se, jbg, dogodilo se, sve je bilo prepuno naboja koji nije bilo moguće odlagati u nedogled. Dok mi se telo trzalo u njenim očima je bio skoro žal ili mi se samo učinilo. Biće da mi se samo učinilo. Prevalio sam se na stranu nastojeći da dohvatim njeno telo ali njega više nije bilo na krevetu. Pojavili su se moji anđeli čuvari, odenuli me u tradicionalnu odeću za harakiri, utegli stomak i doveli na asuru ispred staklenog zida.
Skoro da mi se učinilo da mogu da je vidim iza njega dok sam se gasio...
