Tražim zagonetni osmeh i sjaj u očima dok prilaziš i propinješ se na prste da bi dosegla glatko izbrijani obraz. Tražim jezu koja prožima dok su usne naslonjene, lice se razvlači u još širi osmeh a ruke se sklapaju oko njima prepoznatljivih oblina. Tražim ono peckanje u prstima kao odjek topline tvoje kože. Tražim zvuke tvojih reči, tražim zvuke reči koje smo jedno drugom dodavali kao ukusne zalogaje velike zajedničke torte, složno umešene, umešno ukrašene. Tražim neminovnost poput dolazećeg jutra da ćemo biti jedno uz drugo kada god nam želja preraste svakodnevna moranja. Tražim iskradanja koja su nas čuvala od tamnih pogleda. Tražim beskrajno pripadanje, beskrajno davanje. Ne tražim previše, ne tražim više od jednom zaimanog ali...
Potraga nas je dovela u gužvu telesa koja su uz muziku modnog trenutka klizala po ovalu ledene ploče. Nekako si prepoznala da tip sa cvikerom ima nešto u prtljagu i ume to lepo da deli. Koliko dana na ledu je prošlo dok si klizajući unazad najzad ušetala mu u pogled stavljajući tačku na traganja? Šta si mislila dok te je nestalu tražio vrteći se u krug? Jesi li prepoznala u njegovom pogledu olakšanje dok ti je pružao ruku ne želeći da te ponovo izgubi? Šta si sanjala te večeri? Tražim te da razjasniš te tada nevažne stvari.
Sećaš se plakata moskovskog cirkusa? Čekao sam te pod kolonadom sa nekom dalekom zebnjom da možda nećeš doći držeći u šaci praporac u celuloidnoj kocki. Našao sam ga tog jutra, otpalog sa opreme konja nekog kočijaša koji je znao da mi je potreban baš takav, sa takvim zvukom da bi te večeri sigurno te dozvao i poklonio mi tvoj prvi zagrljaj i poljubac. Mali i lep, pomalo grčevit, pomalo zgranut, nekako neplaniran. Prepoznala si u tom jednostavnom cilikavom komadu moju želju da ti dam deo sebe u providnoj kockici obavijenoj mašnom. Jesi li? Sećaš se da smo se pomalo zbunjeni udaljili jedno od drugog i držeći se za ruke nastavili ka šatri smeštenoj u košarkaškoj sali? Setio sam se toga. Tada sam bio zaokupljen tvojim mirisom i skrivanjem lakog čuđenja da si videla sve ono što sam smeštao u skup tri slučajno (da li?) skupljena predmeta. Mora da je tako bilo. Ne može biti da samo nisi navikla na poklone.
Moram priznati da se ne sećam predstave. Osim jedne tačke. Sve vreme sam gledao tvoj profil, nesvesno micanje usana, širenje i skupljanje zenica i jednog trenutka zacaklila je suza u kotrljanju niz obraz. Tada sam video, malo desno od tvog nosa kako dresirani medvedi revnosno ispunjavaju naučene zadatke. Lice ti je bilo dostojanstveno mirno dok si po njemu kotrljala suze. Nismo sačekali kraj tačke. Izašli smo tvojih noktiju zarivenih u moj dlan. Nikada te nisam pitao. Znao sam da si tamo videla sebe. Medvedića punog veština. Pomno dresiranog... Nisam želeo da te ostavim samu. Otpešačili smo pola grada do bele kule u kojoj si stanovala.
Zamisli... Još se sećam.
