Krijem te od pogleda koje bih da bacim niz tvoju ravnicu, obale, brežuljke, visove i dolove, jutra i večeri, od misli koje mi navireš. Navlačim koprenu preko njih, gustu maglu skoro, jer mi te bistrina pogleda udaljava, sklanja te kao nešto poznato, istraženo, prehodano, izudisano, ispijeno do sitosti... A bih da te budem gladan i žedan, da si uvek tu a da izmičeš pa i kad ti dojadi ta igra i kad bi da se sviješ u i oko mene, zamagliću se da se ne navikneš na lakoću svijanja i učini je običnim, od svakog dana i udalji te u potrazi za nečim što je malo teže imati...
|
