 Kroz džunglu već neko vreme... Hodam... Pratim tragove... Povremeno i sve češće dozivam i čujem odziv. Smeh... Onako, kikotav, kao kada baš nećeš od srca nego bi da sakriješ. Ima kao nekih putokaza za kojima zalutam, pa se vratim. Ne mogu da nađem mesto gde spava. Dobro ga krije. Mogao bih da je posmatram, da slušam kako duboko diše, mogao bih i da priđem sasvim blizu, omirišem je, bez buđenja i kada se promeškolji nešto probudi je a mene bi već daljina progutala. Znala bi, bio sam. Možda bi se ljutila što nisam ostao. Možda bih čuo svašta nešto na skrovitom mestu u prepletu džungle, ali nikako ga naći. Mogao bih ceo taj svet da prebojim, zatvorenih očiju, bilo bi lakše. Recimo u plavo i ponešto u neke druge boje. Posle toga otvorim oči i sve to što sam bojio bi se sasvim lepo videlo na pozadini od sveg ostalog. Video bih sve kako jeste i kako nije. Mogao bih da naslutim gde je sve to što tražim upoređujući to jeste i nije. Mogao bih... Ali čujem samo smeh, onako, kikotav, kao kada baš nećeš od srca, nego bi da sakriješ. *Crtež-Adrian Dadich |
| < | studeni, 2015 | > | ||||
| P | U | S | Č | P | S | N |
| 1 | ||||||
| 2 | 3 | 4 | 5 | 6 | 7 | 8 |
| 9 | 10 | 11 | 12 | 13 | 14 | 15 |
| 16 | 17 | 18 | 19 | 20 | 21 | 22 |
| 23 | 24 | 25 | 26 | 27 | 28 | 29 |
| 30 | ||||||
