U skoro privatnoj kolekciji instrumenata krio se još jedan, skoro stidljivo vireći iz ugla u kojem je bio izložen. Dolazio sam često, gledao ga iza stakla, u kutiji, otvorenoj do pola. Imao sam običaj da sedim u tom prostoru i vodim tihe razgovore sa njim. Iz malo ruku se čuo ali voleli su ono što je iz njega izlazilo da bi jednog trenutka skoro pao u zaborav i našao svoje mesto tu gde sam naišao na njega. Bilo je primećeno da dolazim i provodim puno vremena u tihom dijalogu. Kutija je uvek bila otvorena nešto više nego prošli put da bi pri jednoj poseti utvrdio da je više nema. Instrument je bio izložen u svom punom sjaju.
Pitao sam i dobio odobrenje. Mogu dobiti instrument na nekoliko dana i muzicirati. Iako sam već puno znao o njemu, imati ga u rukama je bilo nešto sasavim drugo. Prvo što je moglo da se primeti je glatkoća laka. Puno truda je uloženo u njegov izgled a i drvo i lak su bili takvi da je bilo moguče dobiti takvu glatkoću. Drugo što je moglo da se primeti, instrument je imao stari štim. A žica nije bila na osnovnom tonu od 440 već na 437Hz što je zgušnjavalo celu skalu tonova koje je bilo moguće dobiti. Zbog toga je instrument vibrirao sasvim drukčuje proizvodeći tonove koji su zvučali isprva neobično, delom zbog štima delom zbog relativno dugog perioda zanemarivanja kada na njemu niko nije svirao.
Nisam menjao štimovanje nit sam naprezao instrument do krajnjih granica kao što bih uradio sa nekim drugim. Prevlačio sam gudalom nežnije, napregnuto slušajući svaki mogući overton koji bi se oteo pri sviranju. Birao sam kompozicije koje nisu bile tako zahtevne. Birao sam one koje više podsećaju na buđenje posle dugog sna, povremeno ubacujući brze sekvence kada su prsti brže radili a gudalo lenjo uzlazilo i silazilo sa žica. Povremeno bi gudalo bilo premazivano kako bi žice bile lakše pokretane na davanje zvuka. Bilo je to kamerno muziciranje skoro sve vreme koje je bilo na raspolaganju. Osim poslednjih nekoliko sati, kada sam dozvolio sebi da instrument izložim većem naprezanju. Prijalo nam je, oboma.
Nažalost, morao sam ga vratiti. Volim da mislim da je postao moj, nakon nekoliko dana muziciranja. Imao sam ga sve vreme uz sebe, onako u kutiji, kada sam van kuće, u nekom restoranu na ručku ili u obilasku delova grada gde odavno nisam bio. Bio je to dobar osećaj imati ga uz sebe. Gledali su me nekako drukčije. Odnosili se prema njemu sa poštovanjem. Povremeno bih otvarao kutiju, onako u mislima, i na tim, ne baš bučnim mestima, ispunjenih žagorom ljudi u tihim razgovorima, muzicirao. Tada se na meni moglo zapaziti da sam otsutan, kašika sa supom bi predugo vremena provodila u vazduhu ili bih zalogaj predugo mleo, šoljica sa kafom bi se hladila na pola puta od tacne do usana a mrve sa kolača bi padale nazad na tanjirić.
Obilazim instrument koji još uvek leži u onom istom ćošku gde sam ga ugledao prvi put. Bez kutije. Svetlost se igra sa njegovim obrisima. Ponekad presedim ceo dan u tihom dijalogu u kojem ima više ćutnje nego ranije. Bolje ga razumem posle tih nekoliko dana muziciranja. Razumem taj arhaični štim, mogu da uskladim melodije svirane u drugom, modernom, štimu.
Volim da mislim da ću opet biti u mogućnosti da muziciram na njemu i da će to biti nešto drukčija muzika od one namenjene upoznavanju opsega instrumenta i svih njegovih kvaliteta. Već komponujem sa tim mislima u glavi. Biću spreman...
