Markolo Fubilucije nije bio omiljen u svom gradu. Nije bio grdan pa da se ljudi od njega sklanjaju. Ne. Čak i sa toliko godina bio je lep i stasit. Umeo je i da popije sa drugim majstorima u taverni "Kod divljeg vepra" na glavnom trgu. Umeo je i da zapeva. Kada popije malo više uzimao bi u ruke Zamfonu, preštimovao bi je okrenut leđima i svirao muziku koju niko nikada nije čuo pre. Tada bi mu lice poprimilo izgled koji nikada svakodnevno nema, lice mrguda bi nestalo ustupajući mesto nekom duboko zagledanom u ogromno unutrašnje prostranstvo koje je svirajući dočaravao. Tada bi se i najpijaniji treznili. Tada se i on treznio, mrmoljeći nešto ostavljao instrument i odlazio u svoju radionicu.
Nekada je to bila radnja, dok je njegov otac Paskvale izrađivao instrumente i prodavao ih. Kada je ostareo dovoljno a to i nije bilo sa puno godina jer ga je rano napustio sluh, predao je posao sinu koji je i pre toga bio već odavno nezamenljiv. Kažu da je tada plakao jer nije mogao da naštimuje violinu koja je svoje odležala i trebalo da bude ožičena i probana. Njegova poslednja violina od ružinog drveta. Markolo je primio violinu i nikada nije ocu rekao da je bila dobro naštimovana.
Gospođa Fubilucije ili gospođice Fubilucije nisu postojale,. Gospođa još od porođaja, izguravajući krupnog Markola a posle više i nije moglo jer je Paskvale ostao veran svojoj gospođi do groba. Susedi koji lošije spavaju mogli su da vide Markola kako kasno izlazi iz radionice, držeći fenjer na štapu ispred sebe kako ne bi ugazio u ulične kanale Sijene. Zli jezici kažu da je odlazio kod neke udovice ali većina tome ne pridaje neki značaj verujući da su ga ugostili u ulici na periferiji na čijem početku je mrak razgonilo crveno svetlo iznad male kamene table sa ružno napisanih Via Putana.
Nije bio omiljen jer nije hteo da uzima učenike i predaje im svoje, neosporno, veliko znanje o gradnji žičanih instrumenata. Jedini čovek od kojeg su zazirali čak i u Kremoni bio je Markolo koji je ljubomorno čuvao svoj zanat. Umeo je da kupuje svakojako drvo kako niko ne bi mogao da sazna koje je ono pravo. Nekada je umeo da ode i preko Adrije i u prebogatim šumama odabere drvo, obori ga, izdašča i donese kući, u Sijenu, na dugogodišnje sušenje u naoko nevelikom dvorištu iza radionice. Išao je sa Ocem, kasnije sam. Kažu da su svi njegovi instrumenti samo od tog drveta a da je sve ostalo što kupuje samo zamazivanje očiju.
Utoliko je iznenađenje bilo veće kada je za njim počela da trčkara prilika pod ogrtačem i kukuljicom, da ide na tržnicu ribe, da sačekuje kočiju sa pismima u kojima su naručivani instrumenti. Kretala se brzo ne dajući priliku da je bolje osmotre. Dogodilo se nešto nepojmljivo. Markolo je uzeo šegrta. Uskoro se saznalo i ime. Lucije. Ono što nisu mogli znati bilo je kada se to dogodilo i ko je tajanstveni šegrt. I još značajnije. Čiji je potomak. Ne bi Markolo primio bilo koga, govorilo se. Nije bio iz Sijene, to je bilo sigurno. Nisu mogli znati da je Markola jedne mračne noći probudilo lupanje i da je nakon mrzovoljnog "Ko je pobogu u ovo doba" i opreznog otvaranja vrata u radionicu primio dve osobe, da je dobio kesu zlatnika da uzme šegrta i obećanu kesu zlatnika kada se završi obuka. Nikada se neće saznati ko je bio tako darežljiv i nikada se neće saznati da zlato nije bilo razlog zašto je Markolo pristao.
Nije ni Markolu bilo sasvim jasno zašto. Imao je dovoljno. Ti dukati mu nisu bili potrebni. Možda kada je video vatru u crnim očima nakon što je mlađi posetilac skinuo kukuljicu. Kratka raštrkana kosa i skoro uplašeni izraz lica plamtećih očiju pogleda brzo zabodenog u pod. Iznad svega, Markola su slomili prsti na vitkim šakama, dugi, pravilni, koje je mladić sklupčao ispred sebe. Razmrsio mu je prste, ispravio i položio na svoje dlanove i znao je da će pristati. Gledao je kesu sa dukatima u ruci kasnog noćnog posetioca razmišljajući hoće li reći ne treba ili rok obuke. Rekao je rok i stranac je otišao. Pitao je i saznao da se zove Lucije. Odveo ga je strmim stepenicama u kuću iznad radionice, gde godinama nije odlazio, pokazao mu gde će naći postelju i vratio se na spavanje.
Markolo se ujutro posle te kasne posete probudio ranije nego obično, zapravo bio je probuđen zvukom metlanja a možda i ponečim što je prošlo između dasaka poda na spratu. Njegov nervozni glas je naterao šegrta da strči u radionicu kao bez duše, uz izvinjenje.
Prvu godinu šegrtovanja ne bi imalo smisla pominjati jer šegrtu nije davao da priviri u radionicu, sem povremenih čišćenja. Druge stvari su se događale što ju je učinilo vrednom pomena. Šegrt je očistio celu kuću, od sprata do tavana. Izgledala je kao u srećna vremena njegovog oca dok je Markolova majka po njoj poslovala o čemu on, naravno, nije mogao ništa da zna sem kroz šture Paskvaleove priče. Obedi su se spremali u kuhinji i jeli za ne baš malim stolom u uglu sa prozorima na obe strane. Šegrt se pokazao neobično vešt u spremanju hrane izgovarajući se šegrtovanjem u prolaznoj krčmi na periferiji Sijene prema Firenci. Promene su se videle i u radionici iako je šegrt tu provodio najmanje vremena. Bila je čistija, urednija čak i od onog reda koji je Markolo održavao. Bilo je zapaženo i njegovo kratko zadržavanje u Via Putana i čak proređeni odlasci. Počelo je da se govorka da je šegrt više od nekog ko uči kako se prave muzički instrumenti, ali o tome se nije govorilo u Markolovom prisustvu jer niko nije hteo da rizikuje izlivanje njegove mrzovolje. Ali da se govorkalo, govorkalo se.
Sledeća godina je Lucije počeo da provodi više vremena u radionici slušajući o alatima i kako se koriste. Učio je i kako ih treba oštriti, ložio je vatru i donosio i odnosio poluizrađene delove iz male prostorije u pozadini radionice. Ništa mu nije trebalo reći dva puta, brzo je shvatao i uskoro je Markolo prestao da oštri alat. Prestao je da bude bahat, prestao je da ga zove sa Ej. U trećoj godini mu je pričao o drvetu i davao mu da tupi alat u pokušajima da ispuni zadati posao. Pustio ga je da za sebe napravi sto za rad, dao mu stari alat. Šegrt je pravio čivije i grubo pojedine delove. Markolo je lakše i brže gradio naručene instrumente. Glas o njemu i šegrtu je počeo da nadjačava glas o pojedinim graditeljima iz Kremone. Siguran u šegrtove sposobnosti i lojalnost, počeo je da spava u sobi svojih roditelja na spratu. Zaticao je šegrta ranije u radionici i ostavljao ga je da radi i nakon što se povlačio na spavanje. U četvrtoj godini Markolo je smatrao da Lucije može da počne da gradi svoj prvi instrument i dao mu nacrte i uputstva za izradu zamfone. Sa zadovoljstvom je gledao kako instrument raste i gledajući kako vešti Lucijevi prsti bez greške rade, kako mu još iz očiju bije onaj isti plamen koji je video prve noći, počeo je da oseća nešto bezimeno tiho izjedajuće, posle nekog vremena preraslo u sasvim jasno "Ah da sam ja bio takav učenik svog oca!"
Taj mali osećaj je uskoro postao vidljiv. Vratila se njegova mrzovolja. Ponovo je Lucija pozivao sa Ej i davao mu teške zadatke kao što je premeštanje teških talpi u sušnici što su ranije zajedno radili. Lucije je ćutao i radio. Plamen u očima se nije smanjivao a veština je rasla. Instrument je bio gotov. Lucije ga je ožičavao, znalački štimovao okrećući uvo prema instrumentu na isti način kako je to nekada radio Paskvale. U Markolu je rastao neki nepoznati bes prerastajući u jarost kada je Lucije počeo da svira muziku kakva se mogla čuti samo u Markolovim unutrašnjim prostranstvima. Osećao se pokradeno, omalovaženo a negde duboko ga je sve to radovalo ali bez snage da savlada bes i jarost. Oteo je instrument Lucija silovito odbacujući. U ruci mu je ostao deo Lucijeve košulje koji je besno otreso, shvativši da instrument pogrešno miriše. To nije miris laka čijoj izradi ga je učio. Pomirisao je unutrašnjost instrumenta. To nije bio miris lepka čijoj izradi ga je učio. Besno je razbio instrument o Lucijev radni sto razletevši ga na stotine komada. Razbacao je njegov alat, izvalio sto nastavljajući da na njemu iskaljuje bes kada je začuo Lucijev krik. Pogledao je besno prema njemu spreman da izruči bujicu reči o lopovu o nelojalnosti o... Zaustavio ga je Lucijev pogled pun neizmerne tuge u grčevitom pokretu prema vreći u Markolovoj ruci koju se spremao da tresne o pod. Lucijevo desno rame bilo je golo. Na njegovoj belini se video trag otkidanja skoro polovine košulje. Video se povez preko grudi. Napola rastrgan prsluk nije više pokrivao Lucijev torzo. Spustio je ruku sa vrećom koju je Lucije dočekao drhtavim rukama izvlačeći iz nje violinu od ružinog drveta. Zagledao je sa svih strana i privio na grudi. Markolo je to gledao otvorenih usta i širom otvorenih očiju. "Očeva violina" ona uništena, polomljena jer nije uspeo da posle toliko pokušaja napravi ništa blizu takvoj punoći zvuka. Ožićena violina u Lucijevim rukama na grudima je bila duh, ništa drugo nego duh. Markolo je podigao oborenu stolicu sa poda i seo. Noge ga više nisu držale. Sav bes se pretvorio samo u jad koji ga je godinama izjedao. "Očeva violina", ponavljao je u sebi svestan da to ne može biti istina i da mora da postoji drugo objašnjenje. Uzeo je jedno od gudala sa stalka na zidu i pružio ruku prema violini. Lucije je oklevao gledajući u ispruženu ruku i stavio u nju vrat violine. Markolo ju je odmerio u ruci, omirisao lak i lepak, stavio pod bradu i prevukao gudalom. Zvuk mu je izmamio jednu malu suzu pa drugu dok je počinjao da svira očevu omiljenu tarantelu i dok je muzika se slivala po njemu i suze kotrljale niz lice sve mu je najednom bilo jasno, sve male stvari koje su lelujale u njegovoj svesti su se sklopile u jasnu sliku.
Koliko god mrak bio u toj sobici u trećoj kući levo u Via Putana sa izslikanim vencem cveća iznad vrata, Markolu je taj mrak donosio svetlost jer je toj ženi čije lice nikada nije želeo da vidi pričao sve tajne koje nikom nije, zaklevši je na ćutanje. Ona je znala sve o violini, znala je sve o gradnji isntrumenata, znala je sve o drvetu, znala je sve o njemu i za to dobijala zlatnike. Za ćutanje. Posebno je plaćao kući u kojoj je i ona bila. Nije se bojao njenih reči, bila je putana, žena za nečije zadovoljstvo. Njegovo zadovoljstvo je bila priča o jadu, o neuspehu o beznalaznom traganju. Markolo je svirao i gledao njene oči u koje se vraćao plamen. Prestala je da se pokriva rukama. Markolo je prestao sa tarantelom i počeo nešto iz svoji prostranstava. Oslobodila se ostatka odeće sa ramena i olabavila povez preko grudi. Disala je duboko dok se po njoj razlivalo Markolovo prostranstvo iz violine izuzetne boje zvuka.
Bilo je zapaženo da više nema šegrta, a bilo je i vreme. Četiri godine su dovoljne za bilo šta pa i da se nauči jedan zanat makar i takav kao Markolov, pričalo se. Pričalo se da mu je taj šegrt doneo sreću jer se kod Markola skrasila jedna žena, verovatno ona udovica kod koje je povremeno odlazio. Bilo je zapaženo da je mlađa od njega oho a i da se on, nekako, podmladio, prestao da bude onakav mrgud. Uskoro se čulo i da se zove Lucija. Čudno. Baš.
