Mislim, to mi nije ništa trebalo. Gledala me je pravo u oči i trebalo mi je baš puno da ne skrenem pogled. Razvukao sam usne u osmeh i nastojao da izbacim crvenilo iz obraza.
"Poželeo si da vidiš moje noge? Pogledaj!". Spustim pogled na njene noge, pa nazad u njene oči!
"I?, Šta kažeš?"
"Sjajne noge! Sjajnije nisam video", izguram iz sebe kroz onaj smešak ali mi se uopšte nije svidelo kako je to zvučalo.
Ne sećam se da li je ovaj dan nešto obećavao ili nije ali da se razbacivao suncem, jeste. Kraj trećine novembra i preko dvadeset stepeni su mi tako prijali. Gore na brdu je verovatno već gužva i sve je puno, ali, nije bilo. Na spravama nije bilo nikog, na tartan stazi takođe, po neko na klupama. Možda je rano a i nije me bilo briga, Ugodnije je kada je manja gužva. Uhvatio sam prečku i odradio seriju vežbi kao i puno puta do sada. Tri serije pa mali odmor i tako, dok mi prija. Mogu da promenim tempo ako hoću više da se opetretim ali nisam. Lenjo sam ih odrađivao izlažući se suncu.
Prigušeni zvuk trčanja na tartanu u kontra smeru. Taj zna znanje, pomislih sa smeškom. Staza je jednim delom izložena suncu i u ovo doba dana bije pravo u oči trkačima, kada poštuju smer. Ovo je neko ko često trči. Radim svoju seriju i čekam da me prođe. Videću mu leđa. Završavam i spuštam se, plavi rep kose đinđuva levo desno u tempu trčanja. Prepoznam čvrsto lepo građeno telo, pravilne ritmične pokrete i karakteristični pokret palcem desne ruke koji se spuštao na dole sa svakim spuštanjem desne noge. kao da su vezani jedno za drugo. Kako se, beše, zove? Dugo sam bio odsutan. Nije ni čudo što ne mogu da se setim. Pratio sam je pogledom i kada je trebalo ponovo da prođe pored mene okrenem se na vratilu na jednoj ruci. Nisam očekivao, ali na njenom licu se videlo koliko godina me nije bilo. Ali samo na licu. Bilo je ozbiljnije, male borice na uglovima usana, istaknutije jagodice. Kako to da se nikada nismo upoznali, prebirao sam po sećanju. Toplota sunca me je razlenjivila a i njeno prisustvo me je izbacilo iz raspoloženja za odrađivanje vežbi. Pa da, ona je bila reprezentativac u maratonu, setio se. Pojavila se par dana pred odlazak na ekspediciju, pre toga je bila na seriji maratona koji se organizuju. Setio se i imena. Ana, da, Ana Radić.
Dok je prolazila, mahnem joj i pokažem na mesto pored mene. Odgovorila mi je okrećući krug kažiprstom. Da završi krug... Pojavila se sa malim rancem iz kojeg je izvukla ubrus i prebacila ga preko vrata.
"Zdravo Ana!" Bilo mi je drago što sam se setio imena.
"Zdravo Peđa!" Stisak ruke joj je bio čvrst i otresit. Plave oči, duboke, prodorne.
"Baš lepo što te vidim. Dugo te nije bilo"
"Da dugo. Nisam očekivao da mi znaš ime"
"Pa i ti znaš moje a nismo stigli da se zvanično upoznamo"
"Još si aktivna?"
"Ne, ali vežbam redovno, prija mi i glavi i telu"
"Vidi se", neizdržah, "a to za glavu ću ti poverovati na reč". Zvonko se nasmejala.
"Možeš mi verovati na reč. Vidim i ti vežbaš. Jednom alpinista, uvek alpinista"
"Skoro da je tako", procedih kroz zube.
"Čudo da trčiš u trenerci, baš je toplo. Ne smeta ti?"
"Ne. A tebi?"
"Noge maratonke su uvek melem za oči" nasmejah se.
"Misliš?" učini mi se da joj je glas čudno zatrepereo.
"Ajde jedan krug u šortsu dok si još vruća"
"Samo za tebe?" šeretski se nasmešila
"Samo za mene", valjda sam se šeretski nasmešio. Povukla je glave zipera sa obe strane trenerke i na suncu zasjaše metalne šipke aktivnih proteza i njene butine...
Učinilo mi se da je jedna suza već krenula iz oka. Naglo sam okrenuo točkove u suprotnim smerovima i okrenuo kolica u mestu. Rukavice bez prstiju nisu proklizale. Još par brzih okreta i udaljio sam se od nje i klupe na kojoj je sedela. Trebalo mi je da savladam prvu navalu. Okrenuo sam se lagano u mestu i pogledao je. Zaklimala je glavom, eee, da... Vraćao sam se polako okrećući točkove i ponovo bio pored nje. Zagrlila me je i šapnula u uho: "Tačno znam kako ti je".
