Bilo je to poslednje zabacivanje mreže koje je Abhaj SIng planirao za taj dan, što znači da je već bio sumrak i da je dotad topla voda postajala hladnija zbog promene strujanja pritoke dva pogleda iznad. Ruke su mu još bile u zamahu, mreža već izletela iz prstiju i počela da se širi nad jatom tilapija kada je osetio da mu tlo izmiče pod nogama. O tome je samo slušao od svojih starih i voleo bi da se ne dešava sve po njihivij priči, ali se upravo tako dešavalo. Noge su mi bile u čeljustima nemani koja je generacijama odnosila ribare, koju niko nikada nije video, koju niko ne bi umeo da opiše. Ruke su mu još bile u zaletu bacanja mreže i radile posao kao i nakon svakog bacanja dok mu je glavu zatrpavala voda a preostali vazduh pravio mehuriće u zamućenoj vodi. Nije bio ljut, nije bio iznenađen, bio je miran. Reka je došla po svoje kao što je on dolazio po svoje i izvlačio iz nje. Namirili su se...
Iz šipražja izleće vitko telo i ustremljuje se u vodu već sasvim potonulu u sumrak. Pljusak dodira i trag za glavom dok se probija ka mestu gdje je do malopre stajala senka zabačenih ruku. Glava nestaje pod vodom, nema je, nema je, da bi izletela nešto niže u potrazi za vazduhom, nošena lenjim tokom. Još dva zaranjanja i da je dan i da je sunce na vodi kao što ume, videli bi se kolutovi i pramenovi krvi. Da je dan, videlo bi se da je velika mačka na leđima iznela bezživotno telo Abhaj Singa i spustila na šumsku stelju. Da je bio dan, videlo bi se da mu je olizala rane po nogama, da mu je pritiskala grudi, da je uz kašljanje izbacui mutnu vodu iz sebe gledajući u dva svetla koluta nadvijena nad njim.
Prigušena belina... Zatvori oči. Otvori ih opet. Još uvek prigušena belina. Svuda. Na platnu njegovog uma, belina... Zatvori oči.
Brisala mu je čelo od graški znoja. Previjala veliku ranu iznad slepoočnice. Već ga je celog okupala nekoliko puta do sada. Plave modrice su požutele i počele da se gube. Disao je normalno, srce je normalno radilo, izgledalo je da spava ali aparati su govorili da je u komi. Nabacila je penu na njegove obraze i vrat i posle malo čekanja da koža i dlake omekšaju, obrijala ga. Vitalne funkcije su bile aktivne ali bi posle par sekundi svesnog stanja ponovo padao u komu.
Prigušena belina... Nečije lice plovi iznad njegovog, smeši se, nešto govori. Zatvori oči. Otvori oči... Lice narandžasto žuto, crne pruge, velike lepe oči, smeju se. Zatvori oči.
Sela je na stolicu pored, namestila se ugodno, orvorila knjigu na mestu gde je papir bio zadenut i nastavila da čita. Povremeno bi bacila pogled na bradato lice kao da od njega očekuje reakciju. Nastavila bi da čita naglas telu koje već dve nedelje leži uz povremeno dolaženje svesti. Čitala je onako kako su događaji zahtevali i dočaravala ih praveći slike.
Prigušena belina... Nad njim krupne zasmejane oči, narandžasto žuta koža je meka a crne pruge se presijavaju. Pokušava da usredsredi pogled i zadrži oštrinu slike dok se udaljavaju zasmejane oči, proseda kosa sa kapom medicinske sestre na glavi. Zatvori oči
Bicikl, u stvari, ono što je od njega ostalo dala je skupljačima koji su prošli ulicom. Nije mogla da gleda gomilu ispresavijanih cevi sa ostatkom crvene boje, na jednom mestu i od njegove krvi. Spremila se, kao i svakog dana i krenula da vrati svog čoveka gde spada, u njen zagrljaj. Stavila je knjigu u torbu, navukla odelo medicinske sestre koje su joj pozajmili dok brine o njemu i preko navukla mantil. Mekana obuća sestre intenzivne nege je pratila njene već umorne korake.
Prigušena belina... Glas... "Odakle znam taj glas...". Lice se nadvija nad njim i dok pokušava da se privikne, približava se, postaje narandžasto žuto, crne pruge se spuste po njemu, nešto mu dodirne usne. od toga sav zatreperi i pođe za tim nečim koje se vrati i ponovo ga zatreperi. Boje se udalje i postanu lice prosede kose sa kapom medicinske sestre. Nešto mu je govorila, prizivala, podsećala. Glas joj je bio uporan i odnekle su mu dolazile slike koje je budila, za njjih vezivala reči. Znao je ime za ono što je povremeno viđao kada bi podizao dlan i viđao sopstvene prste. Nije hteo da zatvori oči ali su mu boje rekle da je to bolje i da će ih ponovo otvoriti sutra. Nije znao šta je to sutra ali je poverovao.
Već je mogao i da šeta po sobi i da izbegava onu neugodnost koja se povremeno događala dok su pod njega gurali nešto. Gledanje kroz prozor na obližnju šumu mu je naročito prijalo i umeo je satima da sedi i netremice gleda u nju. Delovalo je kao da je sve došlo na svoje mesto. Rana na glavi je zacelila. Deo sećanja se povratio i već je mogao na kućnu negu.
Do bolničkih vrata i kasnije do parkinga su ga doveli invalidskim kolicima jer pravila tako nalažu. Kada je ustao da uđe u auto, ugledao je preko puta reku i na drugoj obali šumu i svega se setio, svega. Setio se kako je zabacivao mrežu u sam sumrak, kako ga je nešto zgrabilo za noge i odvuklo pod vodu, kako ga je neko oslobodio i na leđima izneo na obalu. Setio se svega. Setio se tigrice koja mu je lizala rane, grejala, donosila hranu. Svega se setio, setio se i svog imena. Okrenuo se i ženi koja je bila pored njega, zagledavši se u njene duboke oči i prilazeći joj blizu do narandžasto crne boje izgovorio svoje ime Abhaj Sing.
U džungli, odjeknuo je bolan dug urlik nad mrtvim telom Abhaj Singa.
